Život je  more, puèina crna,
po kojoj tonu mnogi što brode.
Nije mi srce plašljiva srna.
Ja se ne bojim velike vode.

Lome me vali, nose me struje.
Oseka sreæe, a tuge plima.
Šiba me nebo bièem oluje,
al' još se ne dam i još me ima.

U jutra rana
plaše me senke minulih dana.
Seæanja mutna kao u laži,
kao u snu...

Ipak se borim, ipak se nadam,
sve manje letim, sve više padam,
i sve su jaèe ruke
što me vuku dnu...

Možda æe žena svilenog bedra,
koja me zove i pruža ruke,
uliti vetar u moja jedra,
do nove žene, do nove luke.

Život je more...
Život je more...
Život je more...

                                                                                                                        Đorđe Balašević