Priča o Vasi Ladačkom
Znate l' prièu o Vasi Ladaèkom?
I ja sam je tek onomad èuo.
Jednom devet dana nije izlazio iz birtije,
kažu da je bio èudna sorta...
Otac mu je bio sitni paor,
'ranio je sedam gladnih usti.
Mati mu je bila plava, tiha, nežna, jektièava,
umrla je s trideset i nešto...
Imali su par jutara zemlje,
malu kuæu na kraju sokaka.
Na astalu navek hleba,
taman tol'ko, kol'ko treba,
al' je Vasa hteo mnogo više...
Želeo je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše...
Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute èilaše,
ali nije mog'o da ih ima.
Voleo je lepu al' sirotu,
uz'o bi je, samo da je znao:
voleš jednom u životu,
sad bogatu il' sirotu,
to ne bira pamet nego srce...
Sve se nad'o da æe ljubav proæi.
Zanavek je otiš'o iz sela.
Nikad nije pis'o nikom,
venè'o se sa miraždžikom,
jedinicom æerkom nekog gazde...
Dobio je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše...
Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute èilaše,
sve je im'o, ništa im'o nije.
Propio se, nije prošlo mnogo,
dušu svoju ðavolu je prod'o.
Znali su ga svi birtaši,
tražio je spas u èaši,
ali nije mog'o da ga naðe...
Mlad je kažu bio i kad je umro,
sred birtije, od srèane kapi.
Klonula mu samo glava,
k'o da drema, k'o da spava
i još pamte šta je zadnje rek'o...
Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih,
džaba bilo sata i salaša...
Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih,
džaba bilo karuca, èilaša...
Kada nisam s onom koju volem,
kada nisam s onom koju volem.
Kada nisam s onom koju volem,
Kada nisam s onom koju volem.
Znate l' prièu o Vasi Ladaèkom?
I ja sam je tek onomad èuo.
Èak i oni slièni njemu, kada razmisle o svemu,
kažu da je bio èudna sorta...
Đorđe Balašević